Get Adobe Flash player

Зика вирусна инфекција

altЗика вирус као узрочник зика вирусне инфекције први пут је идентификован 1947. године у Уганди код резус мајмуна, а 1952. године код људи (такође у Уганди и Танзанији). До 2007. године вирус је циркулирао на подручју тропске Африке и Југоисточне Азије где је забележено неколико епидемија, а касније долази до ширења и појава епидемија на појединим острвима на Пацифику.У 2015. години забележени су први аутохтони случајеви у земљама Јужне Америке, где је за неколико месеци инфекција попримила размере широко распрострањене епидемије.

У Европи је до сада забележено неколико ипортованих случајева зика вирусне болести (Велика Британија, Холандија, Швајцарска, Италија, Шпанија, Португалија, Финска) и то код особа које су претходно боравиле у захваћеним државама.

Зика вирус се преноси убодом комараца из породицеАedes, али се такође може пренети и с мајке на плод преко постељице, односно током порођаја.Забележен је и пренос полним путем.У овом тренутку не постоји вакцина ни лек за терапију зика вирусне болести.Лечење је симптоматско, применом лекова за снижавање повишене температуре и лекова против болова.

Инкубација зика вирусне болести износи 3 до 12 дана након убода зараженог комарца.

Већина инфекција (до 80%) је асимптоматска, а код симптоматских облика најчешће се ради о блажој клиничкој слици акутне болести са повишеном температуром, осипом, боловима у мишићима и зглобовима, коњунктивитисом и главобољом.Болест обично траје 4-7 дана, ретко захтева хоспитализацију и углавном пролази без тешких компликација и смртних исхода.

Иако још није поуздано утврђена узрочна веза, све је више индиција да је зика вирусна инфекција повезана са повећаним ризиком нежељених исхода трудноћа, попут спонтаних побачаја, превремених порођаја или појаве урођених малформација новорођенчади код жена које су током трудноће биле заражене вирусом зика. Откада је започела епидемија зика вирусне инфекције у земљама Јужне Америке, уочен је значајан пораст учесталости микроцефалија и других урођених малформација централног нервног система новорођенчади чије су мајке током трудноће биле изложене зика вирусу.

Такође, у некима од епидемијом захваћених земаља забележена је и већа учесталост неуролошких и аутоимуних компликација код одраслих особа, што је такође предмет интензивног истраживања.

Према подацима Европског центра за спречавање и контролу болести до сада је забележена аутохтона трансмисија зика вируса у следећим државама: Барбадос, Боливија, Бразил, Колумбија, Доминиканска Република, Еквадор, Ел Салвадор, Фиџи, Француска Гвајана, Гвадалупе, Гуатемала, Гвајана , Хаити, Хондурас, Малдиви, Мартиникуе, Мексико, Нова Каледонија, Панама, Парагвај, Пуерто Рицо, Саинт Мартин, Самоа, Соломонска острва, Суринам, Тајланд, Венецуела и Девичанска острва Сједињених Америчких Држава.

Подручја захваћена зика вирусном инфекцијом у последњих девет месеци.(Извор: ЕCDC)

Обзиром да је у Европи забележено неколико импортованих случајева зика вирусне болести поставља се питање могућности даљег ширења вируса на подручју Европе.Будући да на простору Европе постоји врста комарца (Аеdes albopitecus- тиграсти комарац) која има способност преношења зика вируса та могућност није искључена.Међутим, током зимског периода ризик даљег преноса зика вируса у Европи, укључујући и Србију, изузетно је низак јер тренутни климатски услови не погодују тиграстом комарцу.

Путници који планирају путовање требају се добро информисати о томе која подручја су тренутно ризична те о потребним превентивним мерама заштите од убода комараца.

Трудницама и женама које планирају трудноћу препоручује се одлагање путовања у ризична подручја, а ако то ипак није могуће, потребно је користити средства за одбијање комараца (репеленти), носити дугу одећу (рукаве, ногавице), користити заштитне мреже против комараца (прозори и врата) односно боравити у климатизованим просторијама.

Труднице које су боравиле у ризичном подручју по повратку треба да обавесте свог гинеколога који прати њихову трудноћу ради примерене процене и даљег пренаталног праћења.

Повратници из ризичних подручја треба да одложе добровољно давање крви 14 дана по повратку.Такође, сваки путник који три недеље по повратку из ризичног подручја развије симптоме болести треба обавезно да контактирају свог лекара са напоменом места путовања.