Get Adobe Flash player

Службе:

Општа медицина
  • Хитна медицинска помоћ
  • Медицина рада
  • Служба за заштиту жена
  • Поливалентна патронажа
  • Стоматолошка здравствена заштита
  • Лабораторијска дијагностика
  • Правни и кадровски послови
  • Економско финансијски послови
  • Техничко одржавање
  • Здравствене заштита деце и омладине
  • Национални дан без дувана - Важно је да „смета“!

    altУ Србији се 31. јануар као Национални дан без дуванског дима обележава већ више од две деценије. Та традиција наставља се и ове године уз задржавање прошлогодишњег слогана „Oдрасли пуше и мене гуше”, са јасном жељом да се пажња јавности још једном усмери на све непосредне опасности којима су деца и млади изложени услед удисања дуванског дима из окружења, као и на далекосежније јавноздравствене последице по појединца и друштво у целини, које из тога проистичу.

    Деца спадају у једну од највулнерабилнијих категорија становништва, те је и њихова осетљивост на дувански дим већа у односу на одраслу популацију. С тим у вези, научно је потврђено да деца изложена дуванском диму чешће оболевају од акутних и хроничних упала доњих респираторних путева, инфекција средњег уха и имају чешће астматичне нападе који су притом и јачег интензитета.

    Осим тога, већ деценијама се множе докази који потврђују колико употреба дувана и дуванских производа повећава ризик од настанка читавог спектра хроничних незаразних обољења, при чему је посебно важно нагласити да чак и сам боравак у било ком јавном, радном или животном простору у коме је присутан дувански дим, и непушаче доводи у стање повећаног ризика од настанка бројних поремећаја здравља.

    Због свега наведеног јасно се, недвосмислено и константно мора истицати да не постоји безбедан ниво излагања дуванском диму и да је једина ефикасна заштита његова потпуна елиминација из окружења.

    Окружење без дуванског дима има позитиван утицај на смањење започињања пушења, а уз то, код самих пушача доводи до модификовања и преиспитивања пушачких навика, подстиче доношење одлуке о престанку пушења и олакшава процес одвикавања.

    Закони којима се забрањује пушење у затвореним просторима (као што су ресторани и барови) утичу, пре свега, на унапређење здравља запослених у тим просторима, али и на здравље целокупног становништва. Поред тога, значајно је напоменути да закони којима се грађани штите од изложености дуванском диму за дугорочан, посредан циљ имају смањење удела пушача у популацији. Притом, веома је битно, нарочито у нашој средини, разбити уврежена предубеђења да овакве законске мере могу имати негативан утицај на пословање, пре свега када је реч о угоститељском сектору. Примери бројних европских и других земаља које одавно успешно спроводе овакву регулативу најбољи су контрааргумент за такве неосноване сумње.

    Закон о заштити становништва од изложености дуванском диму у нашој земљи усвојен је 2010. године, а Истраживање о ефектима и ставовима у вези са Законом ради се сваке године. Кључно запажање проистекло из анализе резултата последњег истраживања, спроведеног током 2016. је неусаглашеност између општег знања испитаника о штетним последицама дуванског дима, ставова у вези са мерама заштите од изложености у окружењима у којима бораве и спремности да их усвоје и спроводе. Све то скупа наводи на закључак о поражавајуће високом степену толеранције нашег становништва на изложеност дуванском диму.

    Примера ради, свест о утицају дуванског дима на настанак малигних и срчаних обољења има 86% испитаних, чак 90% њих свесно је чињенице да је дувански дим штетан за непушаче који га удишу и сматра да пушачи треба да воде рачуна где ће да запале цигарету. Ипак, исто истраживање показује да потпуна забрана пушења постоји у тек 16% домаћинстава, док је у чак 39% њих пушење дозвољено у свим просторијама. Податак да је око трећине испитаника навело да је дуванском диму изложено на радном месту забрињава, пре свега, из разлога што то јасно указује на кршење Закона, а додатно што је у односу на резултате од пре годину дана, тај удео значајно порастао. Забрињавајући тренд пораста изложености се запажа и када су у питању места за излазак, где се бележи скок са 52% на 73%.

    Оно што ипак највише обесхрабрује је да само између 12% и 18% испитаника наводи да им изложеност дуванском диму на местима где бораве много смета, док је више него дупло оних којима та изложеност не смета пуно, а скоро половини њих, како наводе, дувански дим не смета уопште. Имајући ове налазе у виду, готово да не изненађује да само 20% испитаних подржава потпуну забрану пушења у ресторанима, а њих тек 16% њих у кафићима. Ако се узме о обзир да две трећине испитаника сами нису свакодневни пушачи, све наведено аргументује опште запажање о високом степену толеранције на дувански дим у нашој популацији.

    Супротно овоме, помало је неочекиван став 79% испитаних који би подржали потпуну забрану пушења на дечијим игралиштима, ако се има у виду да се тренутно у већини затворених дечијих играоница дозвољава и практикује пушење. Овакав „радикалан“ став у доброј мери се коси и са податком да је потпуна забрана пушења забрињавајуће ретка појава и у самим домаћинствима. Сличан парадокс огледа се и у изнетом ставу скоро половине испитаника који би подржали забрану пушења на отвореним спортским теренима, док се у овом тренутку, и поред јасне законске забране, несметано пуши и у затвореним спортским објектима.

    Сви ови резултати и запажања указују на неопходност преиспитивања ефикасности и доследности у спровођењу постојећих мера, као и за разматрањем доношења нових законских регулатива, уз њихову бољу следствену примену и ригорознију контролу. Као паралелни императив, намеће се важност континуираног, системског рада на подизању свести становништва о овом проблему, како би се ставови и понашање макар донекле ускладили са евидентно високим нивоом знања.

    Чињеница да у Србији и даље пуши око трећине становника старијих од 15 година сврстава нас у неславан европски „врх“ и свакако је забрињавајућа. Ипак, позитивно сагледавање овог податка јесте да је то и даље мањина становништва. Снага промена лежи у сваком едукованом, освешћеном појединцу, охрабреном да делује, а следствено и у колективној свести о важности проактивног залагања за своја права. Формирање таквог оснаженог колектива је захтеван подухват, али и дужност, пре свега, за јавноздравствене професионалце, али и за све друштвено одговорне актере којима је у пословној агенди и широј зони интересовања здравље заједнице и друштва у целини.